Milanova baka, Kruna Bogdanović, jedan je od duhova pokretača odgovornih za ljubav prema modi i odevanju. Obrazovana u Parizu i Beču, bila je jedna od prvih žena u Beogradu spremna da ustane protiv mišljenja većine: usudila se da obuče muško odelo. Pre Drugog svetskog rata, redovno je išla u Pariz gde je kupoval najnovije materijale od kojih joj je krojačica šila najneverovatnije maštarije. Na ovo slici, vidimo je u kostimu “Jugoslavija”, napravljenom za potrebe maskenbala u čast princa Pavla Karađorđevića.



Milan Marković je podržao mnoge humanitarne akcije za vreme svoje karijere u Nemačkoj. Bio je jedna od vodećih snaga dobrotovornih manifestacija i jedan od velikih donatora fondova za borbu protiv side. Nakon što se preselio u Beograd, osnovao je Srpsko-nemački forum za umetnost i dizajn, organizaciju za promociju mladih umetnika i dizajnera.



Tokom boravka u Nemačkoj, kako sam priznaje, uvek je najviše želeo da se vrati u Beograd. Bilo je to njegova destinacija iz snova. Sada kada je većinu vremena ovde, umire od želje da stalno fotografiše arhitekturu grada. Jedna od njegovih omiljenih zgrada je Elektrotehnički fakultet, koji je osnovao njegov prededa Stevan Marković. Ipak, pored velike ljubavi koju oseća za Beograd i dalje mu je teško da se adaptira na nedostatak uređenog sistema… nada se i želi da se to promeni.

Iako se vremenom uverio da svet mode nije baš onakav kakvim ga je zamišljao, nije ga napustio početni entuzijazam. Milanova strast i snovi o stvarnju prevazišli su sve teškoće i ohrabrili gad a nastavi svoj rad u poslu koji je često opterećen javnošću.

Milanova ekskluzivna prodavnica u Hamburgu Satirikon. Pored večernjih haljina ovde se mogao kupiti nakit i unikatni predmeti za kuću.

Milan Marković, šef ateljea CC, sa Klaudijom Karpendejl u Kelnu.